Експеримент Марине Абрамовић: како пермисивност може довести до претеране окрутности
мисцеланеа / / June 14, 2023
Све је почело пољупцима и цвећем, а завршило се посекотинама, малтретирањем и седом косом.
Године 1974. у студију Морра у Напуљу одржан је перформанс под називом „Ритам 0“. Ово је био завршни догађај у низу перформанса уметнице Марине Абрамовић, и најопаснији од свих.
Представа је почела увече. Марина је ћутке и непомично стајала усред празног простора, а гости су добили следеће инструкције: „На столу видите 72 предмета који могу да се користе на мени по жељи. Ја сам објекат. Током овог периода преузимам пуну одговорност."
У просторији је био сто са разним стварима. Међу њима је било како неутралних ствари попут чешља, кармина, парфема или цвећа, тако и оних које би могле да повреде: маказе, жилет, игле. Најопаснији предмет био је пиштољ са једним метом. И није прошао незапажено у јавности.
Све је добро почело. Људи су се само играли са Марином – додиривали су је, окретали, дизали руке. Али што је даље, забава је постајала све окрутнија.
Три сата касније, Абрамович је скинут до појаса. Неко резати врат и попио крв, а затим залијепио рану фластером. Жену су дирали за интимна места, ставили на сто и забили нож у сто између њених ногу.
Беспомоћни „предмет“ је изгребан, избоден иглицама руже, поливен хладном водом и маслиновим уљем, а на кожу су причвршћене таблете са натписима.
Од стране речи критикујући Мекивилија, која је гледала део представе, једна од учесница је напунила пиштољ, ставила оружје у руку Абрамовичу, прислонила га на слепоочницу и покушала да повуче окидач сопственим прстом. Марина је чула жену која му говори шта да ради.
Уметник је издржао сате муке, у сталном страху од тога шта би други посетиоци малтретирања могли да смисле. Када се завршило време наступа и полугола, крвава жена са сузама у очима кренула ка публици, они су буквално похрлили ка вратима.
Шест сати хорора Марину није прошло без трага. Вративши се у хотел, пронашла је велики прамен седе косе у коси.
Мора се рећи да ово није први пут да је Абрамович повређена током њених наступа. На пример, током једног наступа она онесвестио у запаљеној звезди, а другом приликом ножем ранила прсте.
Међутим, управо је „Ритам 0” постао најстрашнији тест за њу. Жена је схватила да људи могу бити довољно љути да је убију.
Шта је натерало људе да се понашају сурово
Наступ Марине Абрамовић показао је колико лако човек може да се окрене насиљу ако је ослобођен одговорности и уверен да нема последица.
Истовремено, прерано је људе проглашавати првобитно окрутним, јер реакција у великој мери зависи од тога шта се дешава около. У његовој књига Фрејзер Ворд анализира представу „Ритам 0” и износи неколико теорија о томе како би публика могла да перципира наступ и саму Марину Абрамовић.
Дисонанца и покушај да се добије реакција
Ворд тврди да када је Абрамович дао људима право да контролишу њено тело и назвала себе „објекат“, она је на неки начин напустила сопствени идентитет и заузела позицију хомо сацер. Овај концепт је коришћен у Древни Рим да се односи на особу која је била ван закона и коју је свако могао убити.
Током наступа, Марина је прогласила да је своје тело, ако не јавно, оно бар не лично, уништило границу између јавно и приватно, што је изазвало несклад у људима и живу жељу да се границе врате – да се помери, да се покаже себе. Поново постаните личност, а не објекат.
Поред тога, потпуна пасивност као одговор на било коју акцију могла би се схватити као агресија. Ово би могло да разочара и фрустрира публику, као и да изазове жељу да се постигне бар некаква реакција.
Подешавање перформанси
Фрасер Вард пишеда је сама поставка представе поставила људе да нанесу бол.
На столу је било много опасних предмета, попут жилета, нож, чекић. И ако би у нормалној ситуацији ове ствари могле да се користе за свакодневне задатке, онда се током извођења претпостављало да их некако треба применити у односу на „објекат“ – односно на Марину.
Да не говорим о томе да је међу стварима био и пиштољ са патроном, а да му је тешко да смисли другу употребу, осим за насиље.
Штавише, на зидовима сале су висиле фотографије са Марининих прошлих наступа, што би се могло схватити као подстицај за акцију.
Недостатак одговорности
Пре свега, сама Марина Абрамовић је изјавила да преузима пуну одговорност за оно што се дешава током наступа. Пустила је људе да раде шта хоће.
Штавише, учесници перформанса су деловали као група. Ово не само да је свакога ослободило личне одговорности за своје понашање, већ је омогућило да добије подршку друштва и подстакне своје поступке.
Да ли то значи да су сви људи инхерентно окрутни
У свом интервјуу Марина Абрамовић поменутида ако људима дате слободу да раде шта год желе, они могу бити довољно луди да убијају.
Истовремено, нису сви учесници Ритма 0 починили насилне радње. Неки су Марини брисали сузе, покушавали да интервенишу када су показали агресију према њој. Према Меквилијевим речима, када је напуњен пиштољ прислоњен жени уз главу, у публици је избила туча.
Тако представа мало говори о људској природи уопште, јер, упркос факторима погодујући манифестацији окрутности, нису сви учесници мучили беспомоћни „предмет“, а неко је чак покушао заштити га.
Да, гомила у стању да створи нешто због чега ће сваки њен учесник, остављен сам са собом, пожалити. Али неће се сви понашати лоше, чак и у околностима које томе иду у прилог.
Прочитајте такође🧐
- „Добри људи су се претворили у ђаволе. Одломак из књиге организатора Затворског експеримента Стенфорд
- Милграмов експеримент: Како навика послушности може довести до страшних ствари
- Затворски експеримент у Станфорду: могу ли околности од човека направити чудовиште