6 питања са часова књижевности која нам штете у читању и животу

Наставници књижевности су различити и различито држе часове. Али већина нас је вероватно често чула ова питања у школи. А сада нас спречавају да читамо, размишљамо и живимо.

1. Шта нас ова књига учи?

Почнимо одмах са уверењем да је књижевност, као и други облици уметности, дужна да нешто научи, да нешто пренесе. Ово није у реду. Радови настају из разних разлога. Неко се заиста труди да све приведе памети и покаже како се живи. На пример, у делима Лава Толстоја можете видети како он буквално стоји на столици и говори истину. Али неки људи једноставно не могу да ћуте, неки желе да оду у вечност, а неки желе да отплате своје коцкарске дугове. Сви га имају аутор сопствену мотивацију.

А онда дело креће на своје путовање, а све зависи од читаоца. Књига га може научити, разбеснети, забавити, оставити равнодушним – ту нема правог одговора. И нема педагошки задатак, поготово ако је писана у доба модернизма и касније. Покушајте да објасните чему, на пример, уче песме Велимира Хлебникова, поред чињенице да од тада можете тако писати.

Али чак и ако је књига замишљена од стране аутора као уџбеник о животу, то не значи да из ње вреди извући поуке. Свет се мења, а многе ствари које су се сматрале нормалним у време писца сада су разлог отказати особу. Чак иу мање нечувеним случајевима, модерна оптика омогућава да се поново размисли о томе шта се дешава.

На пример, Татјана Ларина - "слатки идеал" - у коначном објашњењу са Оњегином каже:

Волим те (зашто лажем?),
Али ја сам дат другом;
заувек ћу му бити веран.

Шта учи њена акција? Чак су и мишљења класика била подељена. Фјодор Достојевски у свом говору „Татјана Ларина - апотеоза руске жене“ назива њену акцију храбром и исправном. Јер узвратити Оњегину значило би покрити свог мужа стидом и учинити га несрећним. У међувремену, судбина праве Рускиње, према Достојевском, је да издржи, све док су сви око ње срећни. Али критичар Белински је то назвао „профанацијом осећања и чистоте женствености“.

Али шта би књига на крају требало да нас научи? Цените достигнућа феминизам, очигледно, јер тада Татјана не би била принуђена да се уда. Могла је да се образује и нађе посао, пошаље Оњегина, али и мужа, а не да остане у несрећном браку. Али то знамо не захваљујући роману Пушкин, али захваљујући свим осталим искуствима.

Не само књиге, већ уопште све што се дешава око нас даје нам храну за размишљање. Сами одлучујемо шта да одузмемо од овога. Неки људи уче на сопственим грешкама, неки на туђим, а неки стално газе на исте грешке.

Када би се фикција нужно предавала, то би била директивна порука о којој уопште не би требало расправљати. На крају крајева, на часовима физике се не расправља о исправности формула у уџбеницима.

Стога би било исправније питати се не о томе шта књига учи, већ о томе на која размишљања је подстакла читаоца и које је закључке извео за себе.

2. Шта је аутор хтео да каже?

Хајдемо без много преамбуле: немамо појма шта је аутор хтео да каже. Осим ако није објавио есеј са објашњењем или дао интервју у којем му је постављено ово конкретно питање.

Наставници на универзитетима прилично преносе идеју да не знамо ништа о ауторовим жељама, а његов рад се може тумачити на различите начине. Међутим, школа учитељи често инсистирају да постоји само један тачан одговор. Зато што је критичар Доброљубов то овако завештао, тако пише у уџбенику, или је тако рекао педагошки завод. Или зато што сам учитељ тако мисли.

Као резултат тога, анализирање онога што сте прочитали, што би наводно требало да допринесе настанку нових мисли, претвара се или у игру погађања или у слепо приврженост ауторитетима. Што је прилично штетно и у читању и у животу.

Можемо само да нагађамо на шта је аутор мислио анализирајући његову биографију, социокултурну и политичку ситуацију у којој је живео. Али не можемо са сигурношћу знати. Стога би било корисније питати се које идеје имамо извучено из књиге и зашто баш тако. И овде опет нема једног тачног одговора.

3. Ко је позитиван лик у књизи, а ко негативан?

Ово укључује сва питања која сугеришу поделу света на црно и бело. Али када су у питању ликови, ствари постају изузетно компликоване. Јер и људима и антропоморфним створењима која персонификују људе, наравно, не може се приступити са таквим стандардом.

Човек је сложено, вишеструко створење. И у књижевности, чак и ако говоримо о једноставним жанровима. На пример, у класичне бајке ликови су обично прилично равни. Али могу бити и дубље него што се чини ако изађемо из оквира конкретног догађаја, како нам елоквентно говоре савремена тумачења. На пример, маћеха је свакако зла, али је мало вероватно да је оваква рођена и да је уместо звечке у колевку отресла отровну јабуку.

Људи, или у нашем случају ликови, генерално не могу бити јасно позитивни или негативни. Али њихови поступци могу бити такви. Покушаји да се неко подели на добре и лоше наносе још већу штету када ову навику пренесемо у стварни живот са часова књижевности. И ми то радимо, иначе га не бисмо тако великодушно окачили пречице на другима.

Много је интересантније гледати на хероје као на тродимензионалне личности, а не као на равне фигуре. И причајте о томе које су њихове позитивне и негативне стране, како се изражавају и како су овако живели.

4. Које технике је користио аутор?

Чини се да је немогуће проучавати књижевност без разумевања како се књиге пишу. Али већини људи то неће више требати у животу него алгебра.

Деконструкција уметничког дела биће корисна само онима који желе да се професионално повежу са књигом. Али за све остале таква анализа може потпуно обесхрабрити сваку жељу за читањем, јер помера фокус.

На пример, многи људи воле музику и знају како да укључе плејер да би је слушали. Али мало ко је заинтересован за растављање гаџета и његово поновно састављање. Ако се свима да такав задатак, већина ће остати да седи у тишини са гомилом детаља.

Ауторске технике најбоље је препустити књижевницима и будућим писцима, а не ученицима седмог разреда.

5. Шта је носио главни лик?

Када су детаљи важни, они се памте. Ако је код Достојевског све жуто, ми ово нећемо заборавити до краја наших дана, хтели то или не. Ако је неко кашљао код Ремарка, сигурно знамо да ће се све завршити туберкулозом. Ако је у детективској причи бринета са ножем бљеснула на првој страници, онда ћемо свакако обратити пажњу на боју косе других женских ликова. Али ако хероина носи црвене чизме које немају утицаја на заплет, ово знање је корисно само за косплеј, иначе је неважно.

Детаљи из радова су згодни за коришћење при састављању тестова, квизова и сл. Али њихово механичко памћење не доноси ништа корисно, штавише, веома отежава читање. Морате умети да прескочите неважно – и у књизи и у животу.

6. Шта мислите о томе? Али само по речима Белинског и Доброљубова

Питање "Шта мислиш?" сам по себи је сјајан. Свуда би требало чешће да се чује. Проблем је одговор. Мало људи жели да чује шта заиста мислимо. И то се првенствено односи на часове књижевности.

У 10. разреду дошла нам је нова наставница књижевности. И замолила ме је да препишем свој први есеј - заснован на Островском „Грум”. Не зато што је било лоше или неписмено, већ зато што се не може помислити да Катерина није такав „зрачак светлости у мрачном краљевству“. Учитељица ми је предложила да рад препишем из неке збирке готових есеја. Када сам о томе рекао свом оцу, који је 22 године старији од мене, он је испричао потпуно исту причу. Такође је написао да је самоубиство ово није опција, а за ово му је снижена оцена.

Закључци читаоца могу бити неосновани, нелогични и површни. Али размишљање је вештина коју треба развити. То се може учинити само храбрим и слободним размишљањем, а не понављањем туђих мисли или прилагођавањем тачном одговору. У животу је ово веома добро ће доћи.